Храм Успења Пресвете Богородице
Територија данашње Епархије шумадијске у далекој прошлости припадала је Београдској и Топличкој епархији, а поједини делови, од 1557. до прве половине седамнаестог века, Рудничкој епархији, а потом Веначкој епархији чији митрополит веначки и руднички Серафим резидирао, 1632, у манастиру Благовештењу. „Не зна се да ли је та област у то доба сачињавала засебну епископију, или је била само део Ваљевске или Ужичке епископије.“ Познато је да су делови Шумадије припадали Ваљевској или Ужичкој епархији да би на крају припали Београдској архиепископији у чијем су саставу остали све до краја Првог светског рата.
После васпостављања Српске патријаршије, 1920, Патријарх српски Димитрије управљао је не само својом архиепископијом, у чијем је саставу била Шумадија и Браничево, већ и Сремско-карловачком архидијецезом. Идуће године Свети архијерејски сабор, издвојивши из Београдске архиепископије Пожаревачки и стари Ћупријски округ до реке Мораве, васпоставио је стару Браничевску епархију.
Доношењем црквеног устава, 1931, спојене су Београдска архиепископија и Сремско-карловачка архидијецеза у Београдско-карловачку архиепископију, с тим што је ова архиепископија добила од Вршачке епархије град Панчево. Тако је Београдско-карловачка архиепископија обухватала територију од 27 срезова, односно од Варварина и Београда до Осјека. није онда никакво чудо што су при оваквој подели трпели и Шумадија и Срем. Патријарси, због послова у целој Српској Православној Цркви, нису стигли да посвете одговарајућу пажњу својој пространој архидијецези и да је редовно обилазе. Шумадијски део епархије посетили су неколико пута у току двадесет година, а викарне епископе слали су да освете новоподигнуте храмове. Сремским делом епархије патријарси су управљали уз помоћ својих викарних епископа, који су се опет често мењали.
Идеја о оснивању Шумадијске епархије рођена је, изгледа, за време прве посете новоизабраног патријарха Гаврила Крагујевцу, о Духовима 1938. године. Наиме, после те посете Крагујевчани траже дозволу да подигну зграду за митрополију. Убрзо потом почиње рат и тако није подигнута ни зграда за Шумадијску епархију, нити је она основана.
После повратка Патријарха српског Гаврила из заточеништва, 1946, Свети архијерејски сабор састао се први путу своје редовно заседање у Патријаршијском двору у Београду 11/24. априла 1947. године. Заседање је трајало све до 8/21. маја исте године. У раду овог заседања узели су учешћа сви епархијски Архијереји који су преживели Други светски рат: Патријарх српски Гаврило, Митрополит скопски Јосиф, Епископи: будимски Георгије, бачки Иринеј, тимочки Емилијан, нишки Јован, зворничко-тузлански Нектарије, браничевски Венијамин, банатски Дамаскин, шабачки Симеон, злетовско-струмички Викентије и Администратор рашко-призренске епархије Владимир. У раду овог Сабора нису узели учешћа Епископи: жички Николај, далматински Иринеј, и америчко-канадски Дионисије, који су у то време били ван земље.
На предлог Патријарха српског Гаврила, Свети архијерејски сабор у седници својој одржаној 24. априла / 7. маја 1947. донео је следећу одлуку:
„Оснива се самостална Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу. Овој епархији припадају намесништва: крагујевачко, лепеничко, темнићко, левачко, беличко, јасеничко, космајско, опленичко, колубарско-посавско, Архиепископији београдско-карловачкој остају град Београд, парохије ван Београда које спадају под архијерејско намесништво београдско и врачарско-грочанско намесништво, град Земун и Панчевачки рит.“
За првог епископа шумадијског Свети архијерејски сабор изабрао је 7/20. маја 1947. викарног епископа будимљанског Валеријана. Свети архијерејски синод је, у смислу одлуке Светог архијерејског сабора АС Бр. 28/зап. 102/1947, Епархију жичку поверио у администрацију епископу шумадијском Валеријану, с тим што ће Жичка епархија исплаћивати епископске принадлежности у пуном износу.
Први архијереј устоличен је у Новој цркви Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу 20. јула 1947. Устоличење је извршио викарни епископ моравички Хризостом.
Патријарх српски Гаврило из Патријаршијске ризнице дао је Епархији шумадијској један архијерејски окрут, жезал и митру (дар последњег руског цара Николаја Митрополиту српском Димитрију), и архијерејски чиновник. Патријарх Гаврило се такође постарао и за издржавање Епархије шумадијске у њеним првим данима. Наиме, Епархијски управни одбор Архиепископије београдско-карловачке донео је одлуку у којој се, између осталог, каже:
„Да би се могла отпочети организација ове ново-креиране епархије
ОДЛУЧУЈЕМО
Из благајне Епархијског управног одбора А. Е. Београд.-карловачке исплатити на име помоћи Епархији шумадијској Дин. 10.000 (десет хиљада) на терет парт. поз. 6 расхода (непредвиђени издаци) епархијског буџета за 1947. годину.
О овој одлуци обавестити Његово Преосвештенство епископа шумадијског Господина Валеријана и епархијску благајну знања и исплате ради.
А.Е.М. Патријарх српски Гаврило“
Већ другог дана после устоличења епископ Валеријан је, да би обезбедио основна средства за нормалан живот и рад новоосновне епархије, упутио распис свим архијерејским манастирима и управама манастира у коме је рекао:
„1. Епархијски управни одбор А. Е. Београдско-карловачке у почетку ове године учино је епархијски разрез на црквене општине и манастире, и о тпме обавестио црквене и манастирске управе, да би оне предвиделе у својим буџетима, и да новац шаљу одбору у Београд. Већи број црквених општина и манастира, овај разрез до сада нису уплатили ЕУ Одбору Архиепископије.
Како је одлуком Св. Арх. Сабора бр. 1704/зап. 102 од 24. априла / 7. маја 1947. године основана нова Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу, у чији је састав ушло и ваше намесништво, односно манастир, те се позивате, да обавестите све црквене општине да убудуће своје материјалне обавезе према Епархији/епарх. разрез за 1947. г. и дужни за 1946/као и добровољне прилоге, које свештенство прикупља за издржавање Епархије шаљу Епархијском управном одбору у Крагујевцу. Новац доносити лично или слати за сада поштанском упутницом, док се не одштампају чеков. уплатнице.
Пошто је ово нова Епархија, која сада има и веће потребе, то се позивају црквене општине и свештенство, да у испуњавању својих обавеза буду ревноснији.
2. Св. арх. синод пов. бр. 1786/зап.398 од 16/29. маја 1947. г. донео је одлуку, да се сви његови расписи штампају у Гласнику и да се више не достављају канцеларијским путем.
Пошто ови расписи у будуће неће бити на до сада уобичајен начин саопштавани, то упозорите све свештенство и црквене општине, да читају Гласник и да се стриктно придржавају расписа, који ће се тамо штампати, и ако се тражи неки извештај, да по распису одмах поступе, јер се некакве ургенције неће чинити.“
Нова епархија је за потребе епископа изнајмила једну грађанску кућу близу Нове цркве и свој живот отпочела скромно.
Крајем 1947. епископ Валеријан је, у сагласности са Црквеним судом и Епархијским управним одбором, а на молбу свештенства младеновачког среза основао ново Архијерејско намесништво младеновачко. Касније су основана још два архијерејска намесништва: бељаничко и орашко, тако да Шумадијска епархија и данас има дванест архијерејских намесништава.
У Шумадији затечено је 158 парохија и 109 црквених општина. Само 9 парохија било је без свог редовног парохијског свештеника. У епархији било је укупно 111 парохијских храмова.
Приликом оснивања Епархије шумадијске Крагујевац се, као седиште епархије, нашао не само на периферији епархије, већ је и један његов део припадао Жичкој епархији, а такође и сва његова залеђина. До нове арондације дошло је, споразумно између новог епископа жичког Германа и епископа шумадијског Валеријана, 1956. године. Тада је Свети архијерејски сабор донео следећу одлуку: “Прихватити предлог Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Господина Валеријана и извршити арондацију и ново разграничење Епархије шумадијске и жичке на тај начин што се од Епархије жичке одузимају и Епархији шумадијској припајају манастир Драча и парохије: баљковачка, грбичка, грошничка, прва и друга забојничка и дивостинска.”
У току минулог пола века повећавао се број парохија, црквених општина, манастира, парохијских храмова, капела, а такође и број парохијског свештенства, јер је рукоположено преко 200 свештеничких кандидата. Нагло се повећао број нових парохијских домова, с обзиром да их је 1947. било свега 39.
Сви успеси постигнути су захваљујући вредном свештенству и народу који су свје дарове давали у радној снази, материјалним добрима и новцу.
Побожност и црквеност народа Шумадије за све време трајања ове младе епархије биле су присутне у најтежим послератним временима, временима прогона, застрашивања и затварања свештеника и верника због јавног исповедања вере, подизања црквених објеката или ношења литија. Али највећу радост причињавали су дуги и дуги редови причесника за време Великог ускршњег поста у свим годинама постојања наше епархије. И што је врло важно, ти редови су још гушћи, јер ” Господ сваки дан додаваше цркви оне који се спасаваху” (Дап. 2,47).
Две године по завршетку другог светског рата решењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 7. јула 1947. године основана је шумадијска Епархија са седиштем у Крагујевцу и за првог Епископа шумадијског изабран јевикар Његове Светости Патријарха Српског Гаврила Епископ Валеријан. Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију „Свети Сава“ у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа. Четврте недеље Васкршњег поста 1938. игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и ВД управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину „одјејанија рјаси и камилавки“ давши му име Валеријан. На Благовести исте године је рукоположен у чин ђакона од викарног епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег Епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. викарни Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог Архијерејског сабора, 11. децембра 1940, јеромонах Валеријан је изабран за викарног Епископа будимљанског. Хиротонисан је за епископа 26. јануара 1941. у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили Патријарх српски Гаврило, Митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске Православне заграничне Цркве и Епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске Православне Цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II. Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од Патријарха Гаврила. За Епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године од срчаног удара и сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу уз присуство великог броја верних и свештенства.
18. септембра 1977. на трон шумадијске епархије долази Епископ Сава Вуковић. Др Сава (у свету Светозар Вуковић), епископ шумадијски, родио се у Сенти 13. априла 1930. године. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1950, а Богословски факултет у Београду 1954. године. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1958. године. Школску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на Старокатоличком богословском факултету Универзитета у Берну (Швајцарска) радећи, у исто време, на докторској дисертацији „Типик архиепископа Никодима“ код ментора професора др Лазара Марковића. На Богословском факултету у Београду докторирао је 15. маја 1961. године. 
Патријарх српски Герман, замонашио га је у манастиру Ваведењу у Београду 3. новембра 1959, а 4. децембра исте године рукоположио у чин јерођакона. За викарног епископа моравичког изабран је 20. маја 1961. године. У чин презвитера рукоположио га је Патријарх српски Герман 3. јуна и произвео за протосинђела. у чин архимандрита произвео га је 24. јуна Митрополит загребачки др Дамаскин (Грданички). За Епископа моравичког хиротонисали су га, у београдској Саборној цркви 23. јула 1961. године, Патријарх српски Герман, Епископ бачки Никанор и Епископ банатски Висарион.
Као викарни Епископ предавао је на Богословском факултету у Београду литургику са историјом уметности од 1961. до 1967. године.
За Епископа источноамеричког и канадског изабран је 1. јуна 1967. године и на овој катедри остао је до 13. септембра 1977. године. Свети архијерејски сабор изабрао га је за Епископа шумадијског 21. маја 1977. године.
Као Епископ шумадијски др Сава је представљао Српску Православну Цркву у комисији за припрему Светог и Великог сабора православне цркве у Женеви (1979‒1991) и у Дијалогу са Римокатоличком црквом (1980‒1991). Учествовао је у раду више међуцрквених организација и скупова.
По жељи Светог архијерејског сабора и Синода администрирао је следећим епархијама: Источноамеричком и канадском (1977‒1978), Жичком (1978), Банатском (1980‒1985), Темишварском (1980‒1996), Средњезападноамеричком (1986‒1988), Западноамеричком (1986‒1988) и Бачком (1988‒1990).
У Шумадијској епархији Епископ Сава је започео градњу више од стотину нових храмова. Преко педесет нових цркава је осветио и данас су у богослужбеној употреби. Као личну задужбину подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Вишевцу, родном селу Карађорђа Петровића. За време његовог управљања Шумадијском епархијом обновљено је више манастира, међу којима су Никоље рудничко (XV век), Петковица у Страгарима (XIII век), Павловац и Кастаљан на Космају (XV век) и Брезовац на Венчацу (XV век). Његовим залагање манастиру Каленићу враћен је репрезентативни конак који је држава национализовала после Другог светског рата. У овом манастиру основао је Епархијску ризницу и библиотеку. У Крагујевцу је подигао нови Епархијски центар.
Оснивач је више епархијских фондова за финансирање грађевинске делатности, стипендирање свештеничких кандидата, за бригу о пензионисаним свештеницима. Дом за децу „Свети Јован Крститељ“ (Топола, Дивостин), амбуланте у селима Клока и Цветојевац, Добротворни фонд „Човекољубље“, само су неке од установа које су се под надзором Епископа Саве, бавиле харитативним радом. У Крагујевцу је 1997. године, на његову иницијативу, основано одељење Београдске богословије, које је 2000. проглашено самосталном Богословијом Светог Јована Златоустог.
Епископ др Сава почео је да се бави научним радом још као апсолвент теологије, и то из области Српске православне цркве, литургике, химнографије. У студијама посвећеним историји Српске цркве користио се грађом из Државног архива у Београду, Митрополијско-Патријаршијског архива у Сремским Карловцима, Патријаршије и Музеја Српске православне цркве у Београду, Српске православне цркве у САД (Либертивил), Руске митрополије у Њујорку, Архива Српске академије наука и уметности у Београду. Књига „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“ (1996), најпотпунији је извор података о нашим архијерејима, а допуњена је књигом „Гробна места српских архијереја“ објављеном 1999. године. Издао је и „Писма патријарха Георгија Бранковића“ са коментарима (1994).
По доласку у Шумадијску епархију, покренуо је епархијски лист „Каленић“ (1978), који и данас излази. У овом листу објавио је многобројне непотписан краће прилоге и преводе црквених песама и текстова са црквенословенског језика. под именом „Каленић“ основао је и епархијску издавачку установу, која је објавила преко 200 наслов, међу којима се налази дванаест Минеја, први пут штампаних код нас.
По одлуци Светог архијерејског синода уредио је „Цркву, календар Српске патријаршије“ за 1981, 1982. и период од 1996. до 2001. године. Био је главни уредник споменица Српске православне цркве посвећених патријарху Арсенију III Чарнојевићу и Великој сеоби 1690. године и спаљивању моштију Светог Саве. Као члан редакционог одбора и аутор прилога учествовао је у припреми и псању књиге „Сто најзнаменитијих Срба“. Радио је на организовању научног скупа посвећеног животу и делу митрополита Михаила. Био је и главни и одговорни уредник Енциклопедије Српске православне цркве и Шематизма Српске патријаршије.
За дописног члана Српске академије наука и уметности епископ др Сава (Вуковић) је изабран 1997. године.
Матица српска га за члана сарадника бира 1991. године, а стални члан постаје 1995. године. Био је члан Лексикографско-библиографског одељења и Темишварског одбора. Такође је био и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научноистраживачком пројекту Матице. поред тога што је учествовао у формирању азбучника, допуни литературе новим изворима, редиговању припремљених одредница, сам је написао око девет стотина биографија. Помогао је више пројеката Темишварског одбора. Одричући се ауторских и уредничких хонорара, уписао се у ред Матичиних добротвора.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном заседању 2001. године одликовао је епископа др Саву орденом Светог Саве I степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за четрдесетогодишње самопрегорно и успешно архијерејско служење Светосавској цркви својој, као и за научни рад у духу православља којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте.
После упокојења Владике Саве од 17. јуна 2001 шумадијском епархијом је неко време администрирао Епископ зворничко-тузлански Г. Василије (Качавенда). На редовном заседању Светог Архујерејског сабора 2002. године за Епископа шумадијског изабран је Владика Г. Јован (Младеновић), дотадашњи Епископ источно-амерички. Устоличење новог епископа обављно је 1. септембра 2002. године.